POREKLO NADE MAJE PELEVIĆ

05 авг POREKLO NADE MAJE PELEVIĆ

Maja Pelević spada u red naših najinovativnijih savremenih dramatičara, čija su dramska dela prevođena na engleski, francuski, nemački, ruski, norveški, poljski, slovački, češki i ukrajinski jezik. Pored nagrade Slobodan Selenić za najbolju diplomsku dramu i nagrade Borislav Mihajlović Mihiz za dramsko stvaralaštvo, Maja Pelević dvostruka je dobitnica Sterijine nagrade za komade Možda smo mi Miki Maus i Pomorandžina kora. Intervju sa dramskom spisateljicom vođen je nakon igranja predstave „Bolivud“ narodnog pozorišta iz Beograda na ovogodišnjem Nišville Jazz Theatar festivalu.

Predstava Bolivud – Nisville 2018
Photo by Nisville Volunteers press team:
– Irena Antin
– Ivanino DaVilliano
– Anastasija Lekić
– Strahinja Jovanović

Vaša predstava imala je večeras izvanredan prijem – niška publika prepoznala je njene vrednosti i nagradila je aplauzima na otvorenoj sceni, ali i ovacijama na kraju. Da li ste vi kao kreativni tim, s obzirom na tematske preokupacije „Bolivuda“, bili svesni da gostujete u gradu sa mnogobrojnim romskim stanovništvom, gradu uništene industrije i potpune dominacije multi-nacionalnog kapitala?
Apsolutno sam toga bila svesna i zato mi je jako bilo drago što će naša predstava gostovati ovde, jer generalno, veoma mi se dopada što je Nišvil pokrenuo ovu vrstu pozorišnog programa, tim pre što smatram da odabir ove predstave nije imao veze samo sa tim što je predstava muzička, što je u neku ruku ideja festivala, već zato što može da korespondira sa Nišom kao gradom. Što se tiče urušene industrije i dominacije stranog kapitala, to nije slučaj samo u Nišu, nego je to sudbina mnogih gradova u Srbiji. Konkretno, ova predstava je inspirisana Suboticom, kao malim gradom na granici, ali s druge strane, Subotica je samo jedan u nizu gradova koji su u tranzicionom periodu na ovakav način opustošeni, a građani dovedeni u situaciju da žive na ivici egzistencije.

Predstava Bolivud – Nisville 2018
Photo by Nisville Volunteers press team:
– Irena Antin
– Ivanino DaVilliano
– Anastasija Lekić
– Strahinja Jovanović

Vaš dramski, ali i vaš scenski tekst, budući da ste vi i režirali predstavu, prožima jedan snažan i nedvosmislen ironijski diskurs. Ima li negde nade na kraju tog diskursa ili smo konačno dovedeni u situaciju da jedino što stvarno možemo jeste da se podsmevamo sami sebi?
Ja iskreno mislim da se mi u ovom trenutku nalazimo u jednoj vrlo teškoj situaciji, jer smo prinuđeni da prihvatamo beznađe kao neku vrstu izlaza, odnosno da je vreme da pokušamo da stanemo i da osmotrimo situaciju kakva jeste. Smatram da je vreme da shvatimo kako je nemoguće više krpiti rupe u ovom sistemu, što smo pokušavali godinama unazad na ovim prostorima, nego da će promene koje dolaze morati da budu mnogo radikalnije, a za takve promene, na žalost, potrebno je vreme. Da bismo uopšte mogli da osmislimo neku bolju budućnost i bili u stanju da prestanemo da budemo samoironični, te da pređemo sa reči na dela, mislim da ćemo morati da dobro promislimo čitavu situaciju i da imamo mnogo strpljenja. Možda naše generacije neće dočekati to „bolje sutra“, ali ćemo mi ipak morati na tome da radimo – to je ono što je možda najbeznadežnije. S druge strane, nije svako vreme ono koje donosi revolucionarne promene, na žalost, bojim se da će ovaj sistem kakav jeste morati u potpunosti da se uruši, a da će zato biti potrebno mnogo više vremena nego što smo mi u ovom trenutku spremni da prihvatimo.

Predstava Bolivud – Nisville 2018
Photo by Nisville Volunteers press team:
– Irena Antin
– Ivanino DaVilliano
– Anastasija Lekić
– Strahinja Jovanović

Vaši dramski junaci provode vreme u apsurdnom stanju stalnog iščekivanja. Nismo li mi uvek čekali nešto što više liči na čudo izazvano spolja, nego na zbir naših realnih trenutnih mogućnosti?
To je jedna sasvim specifična situacija, jer sa jedne strane sve vreme slušamo neku vrstu obećanja i to posredstvom medijske industrije koja može da izvrće celu stvar tako da sve izgleda tako kao da je sve bajkovito i lepo, dok sa druge strane postoje stvari koje ne vidimo nigde – ljudi koji se nalaze u najtežim mogućim egzistencijalnim situacijama. U tom smislu je i zanimljivo to poređenje ovog našeg podneblja sa Indijom, sa njihovim sistemom kasti, jer tamo zaista postoji velika razlika između bogatih i siromašnih, koja je postala toliko apsurdna da u jednom kraju prelazite ulicu i time pređete iz totalnog bogatstva u totalno siromaštvo. Mi se sve više približavamo toj vrsti kapitalizma, ali toga nismo baš u potpunosti svesni, već verujemo da je ova tranzicija koju preživljavamo onakva kakvu nam je prikazuju televizija i mediji – tranzicija ka boljoj budućnosti. Zato smo sve vreme u iščekivanju nečega što ne znamo ni kako izgleda. Ta mitska Evropa, kojoj mi težimo, počela je i sama da se raspada i da pokazuje na koji način se deli na Sever i Jug i kako se tretiraju određene zemlje unutar same Unije. Čini mi se da mi iščekujemo nešto što je odavno prestalo da postoji.

Predstava Bolivud – Nisville 2018
Photo by Nisville Volunteers press team:
– Irena Antin
– Ivanino DaVilliano
– Anastasija Lekić
– Strahinja Jovanović

Da li je logično što tu i takvu vašu misaonu strukturu prate stih, song i džez muzika sa scene? Hoćete li nastaviti da, uslovno rečeno, brehtovski postavljate stvari u teatru?
Ovo je nešto čime sam se ja i ranije bavila, jer sam oduvek volela da eksperimentišem sa muzičkim pozorištem. Puno sam radila sa kompozitorkom Anjom Đorđević, koja je komponovala muziku za ovu predstavu, ali je ovo prvi put da smo, čini mi se, uspeli da postignemo to neko jedinstvo teksta i muzike, gde zapravo muzika postaje integralni deo predstave. To nije mjuzikl u pravom smislu reči, već nešto između kabarea, mjuzikla, priredbe, nešto što je žanrovski neodređeno i to je ono što mene u pozorištu najviše i zanima – ispitivati načine na koje pozorište može da korespondira sa današnjim vremenom, a da to nije u nekim već oprobanim žanrovima i formama. Današnje vreme, kakvo jeste šizofreno i samo je sastavljeno od različitih i nespojivih objekata, te ne može ni da bude prikazano u žanrovski „čistom“ pozorištu. Bilo mi je zanimljivo istraživanje nečega što bi moglo da opiše ovo vreme i formom, a ne samo sadržinom.

Reč je dakle o sasvim određenoj sinkretičkoj formi koja odgovara i duhu Nišville Jazz Theatre festivala? Možemo li da vas – sa ovakvim i sličnim eksperimentima – očekujemo i narednih godina?
Apsolutno. Ja bih iskreno bila srećna i nadam se da ću imati prilike da u budućnosti sa nekom novom predstavom ponovo budem vaš gost.

razgovor vodio: Dejan Petković